U stilu starih majstora

Da li ste se zapitali koliko su se današnje interpretacije Mocartovih klavirskih dela razlikovala od interpretacija iz vremena stvaralačkog perioda i izvođačke prakse kompozitora? Da li je vremenski jaz iole promenio našu percepciju i poimanje stila starih majstora? Da li je tehnološki razvoj klavira takođe uticao na eventualno drugačije tumačenje klavirske muzike? Kakva je zaista bila interpretacija u stilu starih majstora?

Pitanje izvođenja „nekad i sad“ se može proširiti i na druge kompozitore, Betovena i Šopena na primer, ali sam se svesno zadržao na klavirskim delima Mocarta zbog jednog umetničkog projekta Kristine Kob ( Christina Kobb ), norveške pijanistkinje, koja je za potrebe svojih doktorskih studija uložila tri godine u naučno – istraživački rad, vežbajući na način kako su to uobičavali izvođači u vreme Mocarta i njegovih učenika. To je, naravno, podrazumevalo transfer sa već usvojene tehnike moderne pijanističke škole ka tehici izvođenja XVIII i XIX veka.

Poznato je da se u to vreme, sviralo bez pomeranja torza, savijanja, kruženja. Od izvođača je bilo očekivano da sede mirno tokom izvođenja, pravih leđa, sa rukama i laktovima na njihovim „polaznim“ pozicijama. Pijanistička tehnika se svodila uglavnom na rad prstiju sa blagim pomeranjima u zglobu šake. Padaju mi na pamet nekadašnji profesori, zastupnici stare bečke pijanističke škole, koji su govorili kako se mora staviti novčić na vrh šake i kako se ne sme dozvoliti da novčić padne tokom vežbanja, jer je smatrano da će se mirnom, „pozicioniranom“ šakom pospešiti odeđenost artikulacije i obrnuto. Neki od njih su čak svojim učenicima postavljali hiroplast ( naprava koja je služila da pospeši pravilno držanje laktova kod pijanista, a u skladu sa usvojenim mišljenjima o držanju pijanističkog aparata stare bečke pijanističke škole, prim. autora članka ).

Poslednjih deset godina izvestan broj muzikologa je usmerilo pažnju ne samo na pitanje kako tehnika izvođaštva oblikuje zvuk, nego i koji je emocionalni odgovor publike. „Muzika jednim delom zadire u fiziku, a drugim delom u emocionalno proživljenje slušaoca“, govorio je Rolf Inge Godoy, norveški profesor, doktor muzikologije na Univerzitetu u Oslu. Profesor Godoy smatra da kretanje tela pri izvođenju ima odlučujuću važnost u kreiranju krajnje zvučne percepcije, u smislu onoga što stvarno čujemo i u smislu vizuelne impresije koja daje dodatnu notu slušnom doživljaju.

U želji da bliže ispita prirodu muzičkih pokreta, Dr. Godoy je koristio posebne senzore postavljene na ruke i telo izvođača koji su skenirali pokrete izvođača tokom izvođenja. Senzori su bili u stanju da obuhvate 500 kadrova u sekundi i registruju pokret od svega jedne trećine milimetra.

Kompjuterski algoritmi povezuju dobijene podatke sa onim što smo čuli i sa utiscima slušaoca. Sve je to zapravo u službi osnovnog polazišta – pitanja: Kako su zapravo dela originalno interpretirana / izvođena, konkretno Mocartove Varijacije K 500 i Hummel – ove Etide op.125 i kakvu će reakciju publike takvo izvođenje izazvati?

Da bi našao oodgovore na ta pitanja Dr. Godoy je uspostavio saradnju sa pijanistkinjom Kristinom Kob, kandidatom za doktora nauka pri Norveškoj Muzičkoj Akademiji i rukovodiocu muzičke teorije na Barrat Institutu za muziku u Oslu. Kristina Kob je razvila neobično iskustvo, naučila je da svira klavir koristeći pijanističku tehniku korišćenu i opisanu pre dvesta godina. Boraveći kao gostujući student na Cornell Univerzitetu, 2010 godine, istraživala je studije i uputstva za ovladavanje klavirskom tehnikom XIX veka, koja se drastično razlikuje od moderne pijanističke škole, a kojom je ona ovladala kroz redovno školovanje.

Kristina Kob je tri godine sprovodila proces „tranzicije“ sa sviranja koju propagira moderna pijanistička škola ka sviranju karakterističnom za period XIX veka, proučavajući oko dvadeset studija. Većina studija je bila pisana u Beču, oko 1820. godine, dok su neke bile objavljene u Francuskoj i Engleskoj. Međutim, za Kristinu Kob je kao primarni izvor informacija bila prepoznata studija Johann Nepomuk Hummel-a, objavljena 1827. godine pod naslovom „Kompletno teoretsko i praktično uputstvo o umetnosti sviranja na klaviru„, zbirka od 425 strana. Kompozitor Johann Nepomuk Hummel je bio Mocartov učenik …

„Bilo je teško ovladavati novom tehnikom odjednom, morala sam da budem svesna i najmanjeg pokreta u mojim rukama i prstima, pokrete koje sam do skora uobičavala da činim automatski i po navici, sada sam morala da upoznajem i sagledavam iznova.“ Što je više osvajala novi pristup instrumentu, više je otkrivala nove pokrete – brze skokove između sasvim različitih akorada, koji su postajali hitriji i plastičniji pri uzimanju. „Lakat je, za razliku od tela, služio kao neka vrsta GPS-a, tako da ste uvek znali gde ste“, iznosila je svoja zapažanja Kristina Kob.

Akordi i skale su zvučale glatko i mogle su se svirati brže. Pauze između nota, koje su često stvar zakonitosti fizike nego potrebe stila, su bile manje. „Stari“ način sviranja je takođe dozvoljavao izvođaču da ima veću mogućnost izdvajanja tonova u smislu akcentuacije i naznačenja. „To je potpuno drugi fizički osećaj izvođenja, a samim tim i drugačiji osećaj zvučanja.“

U pokušaju da identifikuju izvore tih različitosti u stilovima izvođaštva novog i starog doba, Dr.Godoy i njegove kolege su postavili 46 delova reflektujućeg materijala na ruke i prste pijanistkinje Kristine Kob, a zatim su snimili njeno sviranje na električnom klaviru. Nakon anlize njenih pokreta, istraživači će biti u mogućnosti da kažu veoma određeno koje su to razlike koje odvajaju stari način od modernog sviranja.

„Težimo da otkrijemo korelaciju između učinka tela i zvučne realizacije, a da bi to mogli, moramo da izvedemo niz intenzivnih proračuna i statističkih analiza u periodu od tri do četiri meseca, što se smatra dugotrajnim postupkom“, kaže profesor, Dr.Godoy. „Istraživanjem pomenutih veza pokušavamo da shvatimo šta je to zapravo muzika i zašto ljudi tako snažno reaguju na nju.“

izvor: The New York Times